Iznenađenje
9 min readPRM / Broj 20 / Travanj / Svibanj / Lipanj / 2018.
Što to izaziva divljenje moru, raspiruje maštu, ribolovu daje čar?! Naravno, mogućnost iznenađenja! Ono može biti malo, veliko, ekstremno…
Piše: Tonći Žanko Tona
Iznenađenje u ribolovu je začin bez kojeg ova cijela priča ne bi bila ni približno atraktivna. Ima raznih nivoa iznenađenja, od onih malih poput loše prognoze koja izostane i doživimo prekrasan dan na moru umjesto šibanja neke ciklone. Ima i onih teške kategorije kao kad kraj vas u ovom malom zatvorenom moru kit ispali stupac vode iz pluća i ostanete zatečeni prizorom da ne vjerujete svojim očima. Ako vas to ne fascinira, onda ćete sigurno shvatit uzbuđenje dok loveći dosadne gire štap nenadano savije nešto puno moćnije, nešto biblijski staro i povezano sa svetim Petrom koji je ujedno bio i kovač. Tako u nekom drugom ribolovu iznenadi, gof, zubatac, barakuda ili morski pas… iz čega se vidi da je iznenađenje sastavni dio ugrađen u ribolov. Bez njega ribolov postaje rutina, odrađivanje u kojem se i nema bogzna što za zapamtiti. A kad se desi nešto neočekivano, iznenađujuće… onda se taj događaj pamti za sva vremena, slavi more i njegova moć. Čak i ribolovi poput kočarenja koji su toliko rutinirani i predvidivi imaju svoja iznenađenja. Kočari već mogu pogoditi koliko će kašeta kozica biti u jednom potezu na njihovim rutama… Uglavnom je tu hrpa sitnih, najčešće sitnih organizama. A onda ih iznenadi kad na krmu istresu kakvog psa volonju od 300 kila, malo manju ražu volinu ili kakvog drugog dubinskog egzemplara.
Naravno, nisu sva iznenađenja što ih more pripremi ugodna i lijepa! Ima i onih totalno suprotnih, opasnih, čak i smrtonosnih iznenađenja. Ona opet kod ljudi izazivaju respekt prema moru.
Uglavnom, neugodnih iznenađenja se treba čuvati, sudbinu ne treba previše izazivati boreći se s morem i prkoseći mu jer ono je veliko, moćno i svejedno mu je. Bolje je nastojati doživjeti kakvo iznenađenje kad je more mirnije i pitomije.
Bez tog faktora iznenađenja, lovili špare ili zubace, palamide ili tune, svaki ribolov postaje više ili manje uspješna predvidiva rutina. Tek kad se tu umiješa nešto nepredvidivo u obliku kakve druge riblje vrste, scene na površini ili nepoznatog nezaustavljivog udarca u dubini, tada rutina prelazi u neizvjesnost, srce lupa, noge se tresu… i znate već!
More je ljudima na moru i uz more oduvijek pripremalo iznenađenja. Odatle i strah od mora, respekt i ljubav prema njemu. U većim morima i oceanima s vremena na vrijeme more izbaci nekakvog svog neviđenog stvora na obalu, otkrije neku svoju dubinsku tajnu. Nekad na obalu donese i nešto korisno, poput nedavnih paketića trave koji otočanima pomažu prebroditi ove teške zimske dane.
Lipi zimski dan
Na ovu priču me potaknuo zadnji izlazak na mora s mojim prijateljom Horstom. On je Austrijanac koji je neizlječivo zakačen za ribolov i ovo naše more. Isto tako je vruhunski ribolovac, vrsni poznavatelj tehnika ribolova i ribljih navika. I tako, Horst je u prolazu, bio je na Silbi i šteta bi bilo da se ne vidimo. A gdje ćemo se vidjeti nego na moru!? Nemam ništa ješke za kakav ozbiljniji ribolov pa prođem preko peškarije nadajući se kakvom fiškom lignjunu. Tamo od lignjuna ni traga, ali ugledam lipe friške tek pristigle srdele. Kupim pola kila! Nikad prije nisam uzeo pola kila, ali kontam da će biti i više nego dovoljno za par sati zimskog ribolova. To sve hoće reći da nisam baš ništa očekivao!
Horst je stigao oko podne. Već smo dobrano zakasnili jer zimski dan ionako protrči prebrzo. Dovukli smo se na poštu iza ure i pustili pribor u more. Napravio sam nekakvu inchiku kančanicu s dvije prame na osnovi od metra i pol. Svaka prama s po dvije udice za naješkat srdelu, dok inchiku više služi kao olovnica. Dubina je oko 90 do 100 metara. Ne sidrim se, već se puštam da me nosi ne čekajući već dodatno provocirajući ribu kratkim trzajima.
Prvo iznenađenje je bilo prelijepo vrijeme koje nije bilo ni u kakvim prognozama. Ciklona je kasnila pa je na našu radost vrijeme bilo mekano, toplo s laganim lahorom i nešto jačim kurentom. U prvom puštanju odmah zareda par čvrstih ugriza. Štap se savija, riba ide. Nije nešto velika, ali je borbena. Ionako nisam očekivao ništa! Uskoro izađe perjaš od tri kvarta. Grize i Horstu, ali ne lovi. On je srdelu nadio samo na jednu udicu i dobro je omotao filo elasticom. Izgleda bolje, ali lovi gore. Riba je izvrsno grizla. Perjaši i veliki batoglavci. Za sat i pol vremena uključujući i vraćanje s brodom na poziciju svaki put, potrošili smo do zadnje srdele. U siću se skupilo četiri, pet perjaša i desetak batoglavaca teških zajedno više od četiri kila! Puno, kad izađeš nakon dugo vremena i bez ikakvih očekivanja.
Dan je kopnio, a malo se i naoblačilo pa sam se odveo na poštu za lignje. Iz razgovora s prijateljima koji su stalno na moru čuo sam da se lignje baš i ne love. Svi se muče za uloviti par komada, smrzavaju se do kasno u noć… Misao vodilja je uloviti par komada da sutra možemo izaći na panulu par sati jer vrijeme neće biti baš lijepo. Krenem obilaziti puntu otoka na tridesetak metara dubine. Sistem mi se sastoji od dvije bukve i olovnice na dnu. Horst lovi tatakijem. Nije prošlo ni desetak minuta, evo prve. Muški zapumpa, ali ide gore. Vratim se po tragu i ulovim još jednu. Dok izvlačim i Horstu se štap savije! Dovuče dvije od kojih se jedna skine na samoj površini i dobije novu šansu. Još ih je izgubio par. Velika lignja, male iglice!
Ovo mi je priuštilo veće zadovoljstvo od ribolova. Već smo imali više nego prijatelji koji su svaki dan na moru i muče se satima za ovo.
Tada je sasvim zbonacalo i sitna riba se pokazala na površini. Sonar je odavao da to što vidimo na površini, proteže se kroz cijeli stupac do samog dna. Duž cijele punte ispod ribe su bile lignje. Svako malo izašla bi po koja. Kako se dan topio, ja sam lovio sve pliće. Zadnje smo dizali oko petnaestak metara i tada je riba na površini stala. Stala je i lignja. Kad je došlo vrijeme sumraka i navodno najboljeg lova, nikakvog interesa za varalice više nije bilo. Tada smo probali loviti panulom, ali ni traga od nje. Hranjenje je bilo, prošlo i sad možeš upirati dalje koliko hoćeš, rezultat će ostati isti! Odmah sam shvatio što se prijateljima događalo. Sumrak ne radi, a noć još manje. Možeš svijetlit, čekat Godota… ali to nije lov već iscrpljivanje. Bez ikakva gušta!
Nasuprot tome ovo je bio vrhunski gušt. Palo je dvadesetak lipih komada. Radile su na skosavice i na tataki, sve im je bilo dobro. A kad su stale!? Parilo se da su stale zauvik!
Oba su pala!
Prepuni zadovoljstva neočekivanim poklonom vratili smo se doma. Ujutro sasvim druga situacija. Nebo u čvrstom zagrljaju teških oblaka izaziva tjeskobu, dok neugodno-hladni levanat brije i jača. Izašli smo vani, ali nam sila mora i vjetra neda da lovimo. Zapjenjene krijeste valova, nikoga na moru. Znaš šta Horst? Proći ću poštu jednom i to je to! Ulovili ne ulovili, bižimo ća!
Izaberem manju lignju, makar je i ta manja bila poprilična. Okrenem se bokom broda i pustim da me valovi doslovno prenesu preko pozicije. Pri samom kraju pozicije osjetim kratak čvrst ugriz! Kontriram i istovremeno namotam upredenicu, ali u prazno. Pustim opet da padne na dno kad se sistem zaustavi. Pričekam trenutak. Kontriram! Osjetim težinu. Riba trese, otpor je popriličan, ali je sve nekako čudno. Valovi i kurenat još dodaju specijalne efekte. Izvlačim. Tako me nosi da riba izlazi daleko od broda. Na moje iznenađenje, ne jedna, već dvije! Obje školski ulovljene. Izvrsno! Koje iznenađenje u nemogućim uvjetima! Zahvaljujem u sebi moru i držim se obećanja. Vraćamo se bliže kraju u malo pitomije vode, da pokušamo naći kakvog gofa. Horst je napaljen na gofa više nego na bilo koju drugu vrstu. Prođemo dva puta poziciju gdje je gof nekad zimovao, ali ove godine ga tu nije bilo ni u toplijem, a ni u hladnijem dijelu godine. Vjetar je još jačao, pa smo se još više približili kraju. Došli smo na Veliku Smokvicu koju ljudi više znaju po odbjeglom tajkunu nego po ičemu drugom. Smokvica je prije bila poznata po gofovima i zubacima, ali već godinama tu ni ne pokušavam.
Izgubljena bitka
Horst probere najveću lignju i stavi je na predvez. Njegov predvez se sastoji od dvije udice. Prva manja ide u zadak, a druga velika ide ispod glave s tim da joj je vrh okrenut put dolje. Ja vozim, on lovi. Po ovakvim vremenskim uvjetima je lakše tako. Prođem Smokvicu s južne strane te dam malo gasa i napravim okret. Da ne bih opet prolazio po istom terenu, prođem brže preko njega nastojeći se spuštati dalje prema sjeverozapadu. Kad sam stigao na poziciju i spremao se da ću ponovo usporiti, sonar pokaže ribu… i odjednom nešto ponese našu lignju. Umalo Horstu izbije pribor iz ruke. Štap u moru, Horst pola u brodu, pola vani… upredenica nestaje u moru. Gof Tona! Big gof! –viče Horst i teškom mukom se vraća u brod. Okrećem brod i izvlačim nas vani, dalje od obale. Upredenica i dalje nestaje u moru… preživili smo prvi udar! Maknuo sam se na sigurnu udaljenost, dubina je oko devedeset metara… Horst se lipo bori za svaki metar upredenice, polako izvlači… riba je sve bliže! Prošlo je oko pola sata što bi trebalo biti dovoljno da izmori i najvećeg gofa. I sve se činilo upravo tako. Od ribe nas je dijelilo nekih četrdesetak metara, tako da smo se već počeli upinjati da je vidimo. A onda preokret! Riba krene! Upredenica opet nezaustavljivo počne nestajati u dubini. Tu se riba zaustavi i počne tresti. Zatim krene prema površini sa strane broda i počne nas prestizati. Vozim pet milja i riba me prestiže… do tog trenutka smo izvlačili gofa, a sad to on više nije…. ovo je nešto drugo! Nešto puno veće i puno jače… nešto čemu nismo dorasli priborom. Sad je riba umarala nas! Kao da je tek ulovljena, puna snage, vozila je lijevo, desno… u dubinu gotovo okomito pa tik ispod površine… prošlo je još pola sata dok najlon umoren čeljustima nije popustio. Tunj!? Iglun!? Nikad nećemo saznati. Ali ćemo zauvijek zapamtiti iznenađenje koje na je spremila Velika Smokvica! Potrefilo se da sam dao malo gasa, odlijepio panulu od dna i da je baš u tom trenutku nekakav samac prišao kraju i polakomio se za našom lignjetinom. Namučio nas je više nego mi njega, a da ni slike nemamo. Ustvari, jedina slika je ona upredenice urezana u prste u pokušaju zaustavljanja monstruma da ne odnese i pribor i Horsta sa sobom u dubinu…
