Panulaška legenda Vlado Jurić
10 min readPRM / Broj 9 / Srpanj / Kolovoz / Rujan / 2015.
Sad idem rjeđe, ne da se Luci… a sam ne mogu. Ipak, kad god mogu oden do broda, skuvam kavu, guštam. Još me more vuče!
Piše: Tonči Žanko Tona
Mnogi od vas su čuli za poznatog panulaša Joška Radmana iz Maslenice na Šolti, čestog gosta u televizijskim reportažama i ribolovnim časopisima, a prepoznat će ga i na naslovnici jedne knjige o sportskom ribolovu. Javnosti manje poznat, ali čovjek od kojeg je teška panula krenula je Stipe Lukšić- Biljka, Višanin, ribar koji je jadranskim brakovima skinuo veo nevinosti što se tiče velikih predatora poput gofova i zubataca. O Stipi Lukšiću Biljci je ispričano mnogo priča, među njima i ona moja u knjizi „Lov gofova i zubataca teškom panulom“, snimljen je i dokumentarni film u režiji HTV-a koji je nažalost veoma rijetko prikazivan. U sjeni te dvojice panulaša ostao je još jedan ribar koji je s panulavanjem počeo nedugo nakon Stipe u vodama tada ribom prebogatog i izoliranog Lastova. To je Vlado Jurić, rodom iz Primoštena, a Lastovski zet, pa je i logično da je za svoj ribarski poziv izabrao baš Lastovo. Prije tridesetak godina, u drugom razredu srednje škole, kad sam u nevjerici gledao tešku panulu koja mi se našla u rukama, poput spužve sam upijao svaku informaciju i polu-informaciju o tome kako lovi Stipe, a kako Vlado. Najmanje sto puta sam pročitao Radmanov tekst u prastarom ribičkom časopisu zaboravljena naziva „Jedno jutro na Malom Drveniku“! Iz tog teksta sam pročitao mnogo više nego što je Joško napisao. Tada informacija o lovu panulom jednostavno nije bilo! Ali je bilo ribe i ova tri panulaška kralja su uz možda još nekog panulaša imali cijeli Jadran za sebe i bili su poštovani zbog umijeća nepoznatog ostalim ribarima i ribolovcima izgledajući im poput nadnaravnih ribolovaca… Naravno, i zavist ostalih ribolovaca često je bila veća od najvećih riba.
Od tada je prošlo pedesetak godina ili nešto kao pola stoljeća, u kojem je Jadran u ribolovnom smislu od netaknutog mora stigao do prelovljenog, a sutra bi mogao biti izlovljeno more, da ne izrazim svoje strahove žešće. Ti strahovi postoje zbog svih onih koji vuku konce i gledaju more samo kao resurs za ostvarenje njihovih osobnih i stranačko-kolektivnih interesa, a ne kao život, ljubav i potrebu.
Tri kralja teške panule danas su u zenitu svog života, zakoračivši u osmo ili deveto desetljeće. Neki od njih još idu na more jer ih još vuče. Danas ni njima više nije lako uloviti ribu. Prije je to bilo više pitanje ješke i vremenskih prilika… riba nije bila upitna. Da biste malo dobili sliku o životu i ribolovu Vlade Jurića, naslutili što se sve lovilo i kakvih je panulaških ulova bilo, rivalstvu Vlade i Stipe kad bi se našli na istim terenima, ispričat ću vam priču riječima vitalnog osamdesetogodišnjaka Vlade.
Vlado i Lucija
Viđao sam ga van Rogoznice još kao momak, zatim po žirjanskim brakovima dva desetljeća kasnije. Na moje oči je izvukao nekoliko riba. Ipak, ono najvrjednije, ono najbolje što sam uočio da Vlado ima u brodu je njegova supruga Lucija. Boljeg druga i mornara nije mogao naći. Ona mu je lovila iglice, lignje, spremala ješku, spizu, čistila brod. Lovili su i živili na moru, bez ograničenja i gledanja na sat. Na moru, od mora. Ima li šta lipše od toga!?
Vlado i Luce Jurić
Cilo more za njih dva, a oni rivali!?
Prvi mi je brod bija od četiri metra. Drveni, s seagullom, motorom koji je ima tako mali rezervoar, ni po litre. Sam sam napravija prvu panulu. Zva sam jednog ronioca koji je radija za vojsku da pogleda kako panula stoji u moru. Otišli smo na Kopište, on je zaronija, a ja san proša priko Tanke punte. Tad on izroni i reče mi: Ta ti panula stoji ravno. Onda sam mozga šta ću i kako ću… Prominija san donji dio i zva ga opet. Nakon prolaska on reče: Sad ti je zadnji dio panule malo zaobljen. Dobro je – rečen! To je to. E, sad iman panulu… A di je riba!? Kako uvatit ješku!?
Na Lastovu je tada bilo ribe koliko oćeš i brzo sam učija. Stipe je tada već počeja dolazit na Lastovo. Ribali smo uglavnom na iglicu. Gleda sam kako Stipe lovi i učija. U početku je lovija bolje od mene, a posli bi često i ja njega prišiša. Poznavali smo se i pričali međusobno, ali kad bi priša brodu, uvik je sakriva panulu od mene. Ili bi je skupija ili bi bacija ceradu po njoj, samo da nije na izložbi. A i kad vidiš razmotanu panulu, ne možeš skontat ništa! To se ponavljalo sve dok na Lastovo nije doša jedan od najvećih političara tog vrimena, Stane Dolanc. Pozove on tad mene i Stipu i pita bi li mi uvatili šta ribe!? Nas dva se zaputimo put Palagruže i za dva dana se vratimo svaki sa po četrdeset riba! Nakon toga Stipe više nije skriva panulu od mene. E, ali je skriva pošte! Zavaravali bi jedan drugog. Kad bi bili na nekom meni nepoznatom terenu, vidija bi di Stipe lovi i krenija prema njemu. Kako bi se ja približava, on bi se mica s pozicije. Onda bi ja, kad bi otprilike stiga, smanjija gas i pustija panulu da se obisi, ne bi li taka dno. E kad bi ga taka, onda bi tražija vrh braka. Kad bi naša vrh, onda bi na njega pustija sinjal da se mogu orijentirat u lovu. Uvatija bi sinjale, najbolje tri ako je bilo moguće, da ga mogu nać drugi put. Tako smo mi ribali bez sonara i otkrivali nove pozicije. More me je uvik vuklo, tako da san iša svuda. Svaka je ta nova pozicija bila važna, jer nikad nisan zna šta donosi. Jedanput sam otkrija jedan brak između Glavata i Mljeta. Prvi dan sam ulovija četiri kirnje i pet zubataca, a drugi dan četiri zubaca i pet kirnji…
Drugi put smo lovili na Lastovu. Stipe je riba na punti od Škoja, a ja na punti od Galeba. Iglice svuda skaču, a riba neće. Vrime prolazi… Kad je Stipe zamaka za puntu, ja odem tamo. Uvatim desetak zubataca na brzinu i to onih velikih crvenih šta dođu iz dubine polovinom devetog miseca. Kad se oni pojave onda bude dobrog lova više dana. Za to vrime Stipe je stiga na puntu od Galeba di san ja lovija. Promislim, majko moja koliko je on tek uvatija, kad san ja ovoliko! Odmah javim u hotel Solitudo da mi uzmu ribu. Poslin dođe Stipe pa im i on ponudi ribu. Kad su mu rekli da im ne triba, da imaju dosta, Stipe šapne direktoru- ne govori Vladetu da san ti nudi ribu! Tija je sakrit od mene, a na kraju san sazna. Dok san ja bezuspješno lovija na punti od Galeba, nije ni on ništa ćapa na punti od Škoja. Kad smo se prominili na poštama, riba je ludo proradila i oba smo lovili. Eto… tako ti je to! Kad neće, neće nigdi! A kad proradi, radi svugdi!
Stipe je jedno vrime lovija sa Vinkom i Desom, takođe Višanima. Skupa su lovili svak u svom brodu, hranili se kod Vinka i Dese, a ribu ravnopravno dilili. Valjda je Stipe skč… sa mnom ti je bilo boje nego doma! Boje si ija… i kolače san ti radila!
Kad ribu zapašu, tu ti je ne triba tražit
U to vrime na svakoj je punti bilo jato feluna. Samo si triba na malu panulicu nataknit traku od lignje i zavest… bacali su se ka ludi. Najveće zlo se dogodilo kad je Gruje počeja lovit mrižom. Napravija je mrižu za pasat gofe i prvi ulov mu je bija tri vaguna gofova na Palagruži. Tu je bio početak kraja. To je upropastilo ribu, ka i zapasi za zubace!
Čudi me kako se sad na Žirju love ovako veliki gofi!? Ja san ih uvatija puno, ali najviše između dvadeset i trideset kila. Najvećeg san uvatija na Grmenom od pedeset i pet kila. Koja je to bila pošta! Koje san zubace tu uvatija, sve dok nisu napravili zapas na tom mistu. Nakon toga više ga nije bilo za čut! Još tada su stari ribali govorili: Vlado, di se riba zapaše, ne triba ti je tražit dugo vrimena. I ona šta pobigne, tu se više ne vraća!
Bilo je svakakvih ulova. Uvatija san nekoliko vrsta pasa, od toga i jednog od opasne vrste od sedamdesetak kila, lisice, iglune, šampjera na panulu, škrpinu… lignju na iglicu i iglicu na iglicu! Puno san lovija kirnje. Najveća riba šta san je uvatija bija je jaglun od 80 kila na Glavatu. Kad sam ga doveja pod brod, sin ga je uvatija gančem pa kad ga je tija uvuć, bija je naslonjen na bandu i puklo mu je rebro. Onda smo ga uvuki skupa. Tada smo digli još jednog manjeg od 40 kila! A koliko san ribe izgubija…
Ja panulu ne vadin iz mora, već je samo malo dignem dok vozin od braka do braka. Na Lastovu bi tako zna dignit gofa nasrid mora ili neku drugu ribu. Jedanput sam vozija sa Kruševice prema Grmenom i nešto mi je poteglo. Izvuklo mi je cilu panulu. Dvi ure me je vuklo po moru dok nije počelo ić vani. Kad se riba približila, donilo me je uplitko i samo je legla na dno. Skroz se izmorila. Bila je to lisica od nekih dvista kila. Okinija san tunju i nastavija dalje. A ko bi je diga u brod!? Kad bi dobro lovija zubace, pa kad bi mi udrija veliki gof, zamota bi panulu oko mašketa i zaveza da najlon pukne. Onda bi nastavija lovit zubace. Puno toga se nije moglo zadržat na ruke… u početku smo lovili bez rukavic… a ko će ih onda dat! Ruke bi nam bile cile krvave!
Štorija o Mirku Vlaju
Godine 71. je na Lastovu bila velika vojna vježba. Mene su dodijelili lučkoj kapetaniji ka ispomoć. Dosadilo bi mi stat, pa bi uteka par uri na more. Doša san na jedan brak od četrdeset metri. Na njemu ništa, ali van njega crta krcato ribe. Masa sitne i ribe i pod njom velika. Samo se maknem s braka, udari zubatac. Odma još jedan. Kad sam se vratija, dođu dva oficira. Majstore, može jedan zubatac za sutra? Može – rečem. Dođe drugi – Majstore, može jedan i za mene… Može – odgovorim. Na to će jedan od njih – Vidi ga bre, mamu mu…ko da ide u baštu da ih ubere!? Vidija san i puno ljubomore. To uvik ide uz velike ribe.
Kako me je more vuklo i iša san svugdi, bilo je i svakakvih doživljaja. Tada sam ima brod od jedanajst metri, sa dvi ledare po četristo litara… pravi brod. Iša bi po svakakvom moru, čak i kad trajekti nisu vozili. Pribacija bi koga kad je bila potriba. Čak sam i taksira neko vrime, ali od toga nije bilo ništa!
Brak od Crnca na Lastovu se polako spušta u buru i kad san uvatija par riba, Mirko Vlaj šta mi reče- Aj sad daj meni malo. Ja mu dan panulu, a on kako je uzeja u ruku, tako zaspe. Ima je bolest spavanja. Kako je spava tako je malo po malo izvlačija tunju po sebi. Kad je riba udrila, panula mu se zamrsi oko ruku ka da ima lisice i povuče ga prema moru… brzo ga uvatin i zadržin, a panula pukne… Mirko Vlaj se pripa. Nije rič više progovorija. Kad je doša doma, žena ga vidi tako splašena i počne ga ispitivat o tome šta se desilo. Na kraju Mirko popusti i reče- reću ti ali samo ako nećeš reć sestri mi Zori u Makarskoj. Bili smo na seki… panulava san… zaspa… Kad je sve ispriča, žena mu pukne od smija i kaže – jedva čekam doć u Makarsku i reć Zori. Bit će zezancije!
Na Palagruži kod Galijole smo jednu večer uvatili osam velikih kašeta liganja. Bacale su se ka lude. Ujutro još uvatiomo dva gofa. Kad san uvatija trećeg, najlon mi se omota oko čička i ureže u Ahilovu tetivu. Sin Zoran, tada od deset godina, skoči i zadrži tunju dok san oslobodija nogu. Mali me spasija.
I tada je bilo dana kad riba nije radila. Jedanput san panulava kraj Galijole. Ni znaka od ribe. Proban lignju, proban iglicu… proban mrtvo, proban živo… ništa! Kažem malom da zaroni da vidi ima li išta u moru. Mali čim je uša, vikne – Doli je najmanje petsto zubaci!
Zbog zdravstvenih problema san s Lastova priselija na Brodaricu. Proda sam veli brod i uzeja korčulanku od šest i po metri. S njom sam nastavija lovit od Rogoznice, Primoštena, Žirja do Kornata. Tih godina sam lovija još bolje! Od panule sam napravija brode, kupija teren za kuću, napravija kuću… Sad idem rjeđe, ne da se Luci… a sam ne mogu. Ipak, kad god mogu oden do broda, skuvam kavu, guštam. Još me more vuče!
